| /

Shutterstock/Enriscapes Pink Floyd je potpuno suprotan bendu od koga bi se očekivalo da će postati jedan od najvećih rock and roll bend na svetu.

Svirali su muziku pod sopstvenim uslovima i nisu imali nameru da igraju igru singlova kao svi ostali, a ipak postoji velika verovatnoća da bi Pink Floyd mogli da rasprodaju stadione širom sveta kada bi Dejvid Gilmor i Rodžer Voters nekim čudom uspeli da ostave prošlost iza sebe, piše Far Out Magazine.

Ali čak i uz sve one kilometarske solo-deonice i petnaestominutne eksperimente u svom katalogu, ponekad se i top-liste mogu otvoriti za njih - makar s vremena na vreme.

Ipak, era Sida Bareta bila je znatno naklonjenija singlovima nego ono što je usledilo kasnije.

Baret je možda imao neke od najčudnijih singlova koje je iko ikada čuo kada je objavio "The Piper at the Gates of Dawn", ali pesme poput „See Emily Play“ i „Arnold Layne“ su, za razliku od pokušaja ostatka benda na numerama poput „Apples and Oranges“, imale barem jasne i upečatljive refrene.

Voters je prilično brzo shvatio da oni nisu bend za singlove, pa im je bilo mnogo lakše da se oslone na svoje prednosti tokom nastupa uživo.

Pesma poput „Careful With That Axe Eugene“ nikada nije imala šanse da se pušta na radiju zbog dužine i Votersovog vrištanja preko svega, ali se nije moglo poreći koliko je bila zabavna kada su istu kompoziciju izveli u Pompejima, kada su već stekli mnogo više iskustva.

I dalje nisu težili hitovima u tradicionalnom smislu, ali to nije značilo da se neki upečatljivi momenti nisu izdvajali još tada.

"Dark Side of the Moon" je zamišljen kao jedno neprekidno muzičko delo, ali potreban je poseban tip muzičara da napiše pesmu u taktu 7/4 i da pritom natera ceo svet da se njiše uz bas-liniju poput one u „Money“. Ali ako postoji album koji logično nije trebalo da ima hit-singlove, onda bi to morao biti "The Wall".

Far Out piše da je album zamišljen kao jedna duga operetska celina i, pošto prati linearnu priču, kako je iko mogao da uživa u nekoj od upečatljivih numera a da pritom ne dobije sav kontekst?

Postojale su pesme koje bi mogle da funkcionišu same za sebe, poput „Comfortably Numb“ ili „Young Lust“, ali producent Bob Ezrin se sećao da je bend bio više nego zbunjen kada je predložio da se „Another Brick in the Wall Part II“ produži za radio.

Ta numera nije bila naročito zarazna, a bila je i prekratka za prosečan hit-singl, ali s obzirom na to koliko su bubnjevi zvučali slično tadašnjoj disko sceni, makar se prirodno uklapala uz ostatak top-lista tog vremena.

Ezrin se priseća: „Kada smo se poigrali disko ritmom, rekao sam: ‘Čoveče, ovo je hit! Ali traje minut i dvadeset sekundi, neće se puštati. Trebaju nam dve strofe i dva refrena.’ A oni su rekli: ‘Pa to, bogami, nećeš dobiti. Mi ne radimo singlove, tako da odj**i.’“

Ali Ezrin nije bio spreman da prihvati „ne“ kao odgovor.

On je bio taj koji je restrukturirao pesme Alisa Kupera i Kissa kako bi zvučale sjajno na radiju, i čak i ako je to značilo dodavanje nekoliko suptilnih detalja koje je Gilmor uneo u briljantni završni solo, pesma je bila osuđena da postane ogroman hit onog trenutka kada se dečji hor uključi u drugoj strofi.

Pesma možda krši svako pravilo o tome kako bi jedan tradicionalni hit-singl trebalo da izgleda, ali Pink Floyd ionako nikada nisu bili bend koji se oslanjao na pevački refren kako bi postao legendaran.

Već su imali strast u svakoj noti koju su odsvirali, a kada su pesmu konačno izveli uživo, slušati kako publika oživljava dok peva „We don’t need no education“ moralo je da deluje kao potpuna satisfakcija za Ezrina.

Pridružite se diskusiji ili pročitajte komentare

Pridružite se diskusiji ili pročitajte komentare

Member of United Media - Copyright 2026